Le scaphandre et le papillon (2007)

Istinita priča o nesreći koja je zadesila urednika magazina "Elle", ostavivši ga u stanju nepokretnosti celog tela izuzev jednog oka. Mogao je da čuje i vidi, i da razmišlja normalno, ali mogao je da kontroliše samo oko. Njegov terapeut osmislio je sistem komunikacije putem treptaja pomoću koga je uspeo da napiše knjigu koja je postala bestseler i po kojoj je snimljen ovaj film (za pisanje jedne reči trebalo mu je u proseku 2 minuta).

Sama tema bila je dovoljna da me zainteresuje za film, ali nažalost nisam dobio koliko sam očekivao. Nemam osećaj da sam ga upoznao, nije bilo ni blizu dovoljno materijala iz njegovog života pre nesreće. Film se previše oslanja na glas naratora da nam kaže ono što je već očigledno i što bi smo sami zaključili, na primer da je neprijatno da ga ljudi nose, kupaju itd, ili da može u mislima da bude bilo gde i da radi bilo šta, jednostavno samo nam prikaži gde je u mislima, i to je dovoljno, to je moć filma. Onoga što je trebalo da bude najjače oružje ovog filma, zaključci o životu do kojih čovek u takvom stanju može da dođe, ima, ali jednostavno premalo. U tim trenucima film funkcioniše savršeno, ali bilo je potrebno još takvih trenutaka.

Vizuelno film je neprikosnoven, prikazan je lep rad sa kamerom i kadrovima, mnogi snimci koji su ovde prikazani su prelepi i mogao bih stalno da ih gledam, ali film kao celina je takav da ga ne bih ponovo gledao. Režiseru sve pohvale na uspehu da igrom kadrovima i svetlom postigne zaista klaustrofobičan dojam koji je i želeo, jer je glavni lik zarobljen u svom telu. 

Ipak, krajnji proizvod je savršena forma u kojoj nema mnogo sadržaja.

Ocena 3/4